КИША

Освану лијеп јунски дан. Милан и Анђелка попише са старим  родитељима јутарњу кафу и изађоше у двориште. Буље, свако за себе. Шта да се ради. Тек што су стигли из ратом захваћених подручја, још неослобођени панике стиже их друга паника. Беспарица. Рат нису очекивали па се нису за њега ни спремали. Дошли без ичега. Без посла, аута, пара и свега што су стекли за више од петнаест година заједничког живота. Радосни што су сви живи. И они и дјеца.

А шта ћемо сад-рече Милан.

Па ништа, одговори Анђелка, нешто ћемо већ радити, важно је да смо живи и здрави.

Милан погледа у небеса као да тражи одговор шта ће радити и паде му  наум мисао.

Видиш, рече, колико су вишње родиле, шта мислиш да данас беремо па сутра да идемо на Футог у Нови Сад да их продамо.

Анђелка прогунђа. Годинама је куповала на пијаци, никад није продавала, није јој по вољи.

Само ти бери и ништа не брини, каже Милан, пробаћемо па ако не успијемо правићемо вишњевачу.

Анђелка се попе на дрво, поче брати дозреле вишње и мисли јој одлуташе.

Могла сам проћи боље да нисам имала ово парче земље које још и није моје, могла сам, мисли Анђелка као и сви бескућници кренути у треће земље, на друге континенте. Сад изигравам мајмуна сксчући са гране на грану.  Бар знам да ни њему није било лако.

Сутрадан раном зором узе Милан од рођака неко старо ауто у једва возном стању, натовари вишње, изврши притисак на Анђелку да и она крене и пођоше правац за Нови Сад. На футошку пијацу.

Ништа није указивало на лош дан и они стигоше. На улазу у пијацу пита прекупац: приатељу пошто су ти  вишње, а Милан каже: незнам док не видим како се крећу цијене.

Упаркираше се и чекају у ауту да сване.

Гладни су, ал' веле брзо ће продати па иду кући, а успут ће нешто купити.

Поче по нека кап кише.

Стаће то брзо, каже Милан.

Анђелка ћути. Невољна.

Киша поче падати све јаче и јаче. Пролом облака. Вода куља на све стране. Нису ни излазили из возила, нити се ко кретао. Ко ће се кретати кад је пролом облака.

-2-

Сви чекају да прође.

Али јок.

Киша не престаје, ни за пола сата, ни за сат, ни за два сата, ни до подне.

Прошло подне, камиони негдjе одлазе, пијаца скоро празна.

Милан нервозан, каже: још мало па ћемо и ми.

Прођоше још два сата, киша не престаје.

Ми смо баксузи,  каже Анђелка. Први пут у животу кренемо да нешто продамо, а киша неће да стане.

Ти си баксуз, каже Милан. Од самог почетка имаш нешто против.

Имам, каже Анђелка, али киша не пада из тог разлога.

Кренуше назад кући.

Гладни, жедни, уморни, посвађани.

Кад стигоше скоро у мрак, киша мало умањи. Милан истресе вишње у кацу. Анђелка оде прво да скува кафу. Укључи телевизор, кад оно вијести. У задњих сто године није пала већа количина кише по квадратном метру у Новом Саду.

Анђелка се забезекну.

Да ли је могуће? Па  у задњих сто година шта се све издешавало.

Уђе Милан љут и уморан.

Знаш ли ти Милане колико је сто година?

Питаш глупости.

Знаш ли ти колико је то дана, опет ће Анђелка.

Шта те спопало, гладан сам, хоћу да једем па да легнем.

Милан вечера, спреми се и оде на спавање.

Анђелка пере судове и непрестано мисли о оних сто година. Шта је све било за последњих сто година за којих никад није падало толико кише као данас кад она први пут иде на пијацу да нешто прода.

Анђелка у себи пребраја: била су два свjетска рата, била је Октобарска револуција, били су балкански ратови, створена је заједничка држава на Балкану, растурена заједничка држава, био је либерални капитализам, комунизам, несврстани. Пропале су двије империје. И све је то било у задњих сто година, само није било толико падавина у Новом Саду. А било је данас.

А мени данас није трeбала киша.

                                                                                                           

ФЛАША НЕМА ДНО

Ф Л А Ш А   Н Е М А   Д Н О 

Постоји ли флаша без дна? Не постоји.

Постоје флашe са одломљеним дном. А у том дну је накупљен сав јад, беда и очај оних који су гурнути на то дно. Гурнути од кога? Па од одних који су били себични, несвесни и несавесни.

На том дну су сузе оних малих уплашених очију чији су родитељи више пута мазили флашу него косицу своје деце, сузе забринутих мајки, очева, супруга, сестара и свих оних до којима је било стало.

Нећу причати личну причу, причаћу о људима чије су судбине, слике живота које углавном сви понекад гледамо. Шта то нагони човека да наноси бол својим најближим.

Испричаћу једну причу.

Пре тридесет година кренем ја са братом и супругом на гробље где је почивао мој покојни отац, да по обичају запалим свећу и однесем цвеће. То је била прва посета мог супруга нашем породичном гробљу. Мало смо стајали и причали кад мој супруг оде да обиђе  и остале гробове, да види. Кад све обиђе и врати се, он зачуђен рече мом брату: «Код вас свет веома млад умире», на шта му брат одговори да част изузецима углавном леже ту због ракије. Била је заправо то истина. Познавала сам скоро све породице из тог гробља, јер смо у истом окружењу. Размишљала сам како би могао изгледати живот мојих другова и другарица да је било другачије. Како би било да се дно флаше није одломило и у њега стрпала сва немаштина оних који су остали.

Да ли би младе удовице морале стално да се правдају зато што су удовице, да ли би њихова деца имала све што детињство чини срећним, уместо да иду изгладнела , слабо обучена и тужна.

Сетила сам се мог друга Марка. Одем до његовог гроба и запалим му свећу. Крст пао, слова се још познају, трва обрасла. Ту су и његови најближи. Сетила сам се његовог живота.

Марко је из породице где су оба родитеља пила. Њихова флаша је била без дна. Кроз њу је текао отров и Маркове сузе.

Марко је само четири године некако ишао у школу . Био је мојих година. Једног летњег распуста, коју годину касније, Марко стално пролази путем поред наше куће и ја мислим иде до оближње продавнице. Али кад год се врати, Марко не носи ништа у руци.

Кад год га уочи моја мајка она зове да седне под дуд да се одмори у хладовини.

Он се нећка па ипак седне. У то моја мајка носи пасуљ или што друго и тера Марка да једе. Њему непријатно, мало поједе устане и оде.

После тако неколико за мене непријатних сцена ја упитах мајку: «Па добро, што си навалила, к о да је из глади изашао, што га доводиш у непријатну ситуацију». Ти ништа незнаш, рече ми мати. Марко је тешко болестан, иде стално код лекара, а ја знам да је гладан.

А како ти знаш, упитах, ниси ти у њиховој кући па да вириш у њихов лонац. Не морам да вирим, али његови су скоро непрекидно пијани. За ракију мора бити, за остало шта остане. Мало шта остане. Овде смо готово сви сиромашни и без тога се тешко живи. Знају његове прве комшије како му је, рече ми мати. А ти други пут немој зурити у њега па му смањи непријатност.

Марко је те јесени умро.

Док је свећа догоревала кроз главу ми је прошла слика његовог кратког живота.

Сад кад одем на гробље има лепо подигнутих споменика, подигнутих од оне исте напаћене деце која су успела изаћи из пакла, отишли негде у бели свет, снашли се. Они су свој дуг одужили. Прошла сам поред гроба мог друга Марка. Он наравно нема свој камен на гробу, нема ни слова на крсту, не виде се. Земља се скоро поравнала. Ту су поред њега и његови најближи. За неку годину људи ће прелазити преко њих не знајући да доле леже напаћене душе. Марко у гробу лежи са својим невидљивим каменом кога је носио и за живота око врата, само ми то нисмо знали. Он је знао. Зато је увек и био тужан и потиштен. Било му тешко, а ћутао је.

Мој друг Марко никад неће добити надгробни споменик. Нема му ко подићи. Он и сви његови, остали  су на дну разбијене флаше без дна.

Колико патње, колико, колико суза треба да стане на дно флаше док онај који који ју је разбио и сам не падне у њега.

А неминовно ће једног дана пасти.

                                                                                                           

Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a Flaša nema dno
http://rtb.rs/konkursi/